Dejan Stošić, bivši narodni poslanik u Skupštini Srbije, godinama unazad se trudi da izgradi mostove između Srbije i Republike Srpske. U razgovoru za Srpsko kolo kaže da je nemoguće očevinu Srbiju razdvojiti od dedovine Republike Srpske!
Zahvaljujući njegovom angažmanu svake godine prilikom proslave Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u Srbiju dolazi pedesetak najboljih osnovaca sa prostora istočne Hercegovine boravi u Srbiji i tom prilikom obilazi najznačajnije kulturno istorijske spomenike u matici.
– Veoma je važno što je vlast u Srbiji prepoznala poslednjih godina da se moramo okrenuti istinskim nacionalnim vrednostima. Predugo smo bili zatočenici komunističke istorije u kojima su se prećutkivali tako značajni datumi kao što je Proboj solunskog fronta. Da bi naša deca imala svest o jedinstvenom srpskom duhovnom prostoru potrebno je da ga neposredno doživi. Istorija se može naučiti iz knjiga, ali kad pojedinac sa namerom korača stazama po kojima su hodili srpski heroji ili stradalnici onda je to lekcija koju sobom nosi i prenosi na druge celoga života. Kad deca iz Republike Srpske obilaze znamenita mesta naše zemlje oseti se emocija koju su sa sobom doneli, a koja im je prenošena sa kolena na koleno prema majci Srbiji.
Organizovali ste i posetu smederevskih učenika istočnoj Hercegovini. Kakva su iskustva?
– Nemoguće je ovakve posete organizovati bez pomoći prijatelja i razumevanja brojnih kulturnih instistucija i naše crkve. Zahvalan sam predstavnicima zavičajnih hercegovačkih udruženja u Srbiji, kao i predsednicima lokalnih samouprava u Istočnoj Hercegovini, ali sam posebno zahvalan mom prijatelju Radu S. Petroviću i njegovom bratu Luki Petroviću, direktoru Elektroprivrede Republike Srpske, koji su nesebično pomogli da deca iz Srbije u vremenski kratkom periodu obiđu i vide ne samo znamenitosti Trebinja, Nevesinja, Ljubinja, Bileće, Gacka, Mostara, nego i da se upoznaju sa mestima srpskog stradanja i posete mučeničke Prebilovce, poklone se žrtvama Korićke jame, obiđu duhovni centar Mrkonjići koji je podignut uz pomoć Republike Srbije, manastir Tvrdoš i Ostrog kako bi celivali mošti Svetog Vasilija, borave u drevnom Žitomisliću…
I moj sin Vasilije je učenik osnovne škole i posmatrajući njega i njegovu generaciju shvatio sam da je još uvek prisutan recidiv jugoslovenskog duha i da mnogi mladi ljudi odlazak preko Drine doživljavaju kao odlazak u neku stranu zemlju. Mnogi od njih će reći da prelazeći Drinu odlaze u Bosnu, međutim Dejtonski sporazum jeste ozvaničio priznanje Bosne i Hercegovine, ali je doneo i međunarodni subjektivitet Republici Srpskoj koja ima svoj Ustav, himnu, grb i zastavu. Da bi Srpska živela punim kapacitetom upravo smo mi iz Srbije u obavezi da je tako doživljavamo, kao slobodnu i svoju, što ona uistinu i jeste. U njoj ne žive stranci, već naša braća istog roda.
Šta bi se još moglo uraditi na podsticanju kulture sećanja?
– Pozdravljam odluku državnog rukovodstva Srbije i Republike Srpske da se izgrade memorijalni centri posvećeni jasenovačkim žrtvama. Kod nas srednjoškolci često odlaze na ekskurzije po evropskim zemljama, pa bi trebalo da, kad god idu prema zapadu, naprave takvu maršutu da se na tom putu podrazumeva obilazak Jasenovca ili Donje Gradine. Ako je moguće i Jadovna, i Gline, i Prebilovaca, i Garavica, i Šušnjara, i ostalih mesta srpskog stradanja. Masovno obilaženje naših svetinja i naših sveštenomučenika je jedina garancija da nikad neće biti zaboravljeni.
Dejan Stošić je organizovao posetu učenika iz Smedereva pod nazivom „Stazama Svetog Vasilija“ u okviru koje su, između ostaloga, posetili i mučeničke Prebilovce i fotografisali se ispred Hrama Vaskresenja
Zahvaljujući Vašoj inicijativi i saradnji sa zavičajnim udruženjem Nevesinjaca napravljena je poštanska markica posvećena jubileju – 30 godina od Mitrovdanske bitke u odbrambeno-otadžbinskom ratu. Koliko ljudi u Srbiji uopšte znaju o tim događajima?
– Nažalost, veoma malo. Da je tada palo Nevesinje, pala bi i Hercegovina, a naši neprijatelji bi stigli na Drinu i samu granicu Srbije. Poštanska markica je simboličan gest kojim se ukazuje na značaj samog događaja. U svesti Srba, posebno Hercegovaca, Mitrovdan ima izuzetan značaj. Nije to samo praznik i krsna slava boraca Vojske Republike Srpske, već je značajan i za Hercegovački ustanak, odnosno Nevesinjsku pušku, što je po svojoj suštini zapravo bio Treći srpski ustanak. To potvrđuje činjenica da su ciljevi i neprijatelj bili isti kao i u prethodna dva ustanka u Srbiji. Ja ću se truditi da i u budućnosti doprinesem kulturi sećanja tako što ćemo pokretati razne inicijative kako bi se neki znameniti ljudi ili ličnosti našli na poštanskim markicama. Do kraja godine bi trebalo da odštampamo markicu posvećenu hercegovačkom vojvodi Luki Vukaloviću povodom velikog jubileja – 200 godina od njegovog rođenja i 150 godina od njegove smrti, a za narednu godinu u planu je da se odštampa poštanska markica sa likom Luke Ćelovića Trebinjca povodom 170 godina njegovog rođenja. On nije samo zadužio Beogradski univerzitet tako što mu je u nasleđe ostavio celokupnu svoju imovinu, a bio je jedan od najbogatijih Srba svoga vremena, već iako škrt prema sebi, nije žalio novca da opremi čete koje su se borile za slobodu u Staroj Srbiji.
Srbija ne sme da stane
Srećan sam što su se naša braća iz Crne Gore izborila da se njihov glas jasno i glasno čuje. I ne samo to, strpljivo, mudro i sa puno vere, uspeli su da sačuvaju naš jezik i uveren sam da će popis stanovništva pokazati da se Crna Gora vratila svojim iskonskim korenima.
U srpskom duhovnom prostoru nemamo veću mernu jedinicu od Njegoša koji kaže Srpski pišem i zborim.
Živimo u vremenu prepunom iskušenja u kome je svakim danom sve snažniji pritisak međunarodne zajednice. Na našu sreću predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspešno odoleva pritiscima. Bez jake Srbije ne može biti dobro ni našim sunarodnicima u okruženju. Da bi se i dalje ulagalo u Republiku Srpsku, pomagalo srpskom narodu u Crnoj Gori i ostalim zemljama regiona jednostavno – Srbija ne sme da stane.
Da li je Vaše porodično poreklo sa prostora Republike Srpske?
– Mislim da nema srpske porodice koja u svojoj genezi nema veze sa svim našim krajevima. I moje poreklo je jednim delom vezano za Republiku Srpsku. Ljubav prema Hercegovini usadio mi je moj ded po majci Janko Glogovac. Trudim se da tu ljubav prenosim kako sinu Vasiliju i ostatku moje porodice, tako i brojnim prijateljima koji nemaju direktne veze ni sa Hercegovinom, ni sa Republikom Srpskom. Nije moguće razdvojiti očevinu od dedovine. Ne znam da li sam ponosniji što sam poreklom iz dedovine Svetog Save, ili što živim u Smederevu – poslednjoj prestonici srednjevekovne Srbije, međutim, ma gde živeli opstanak zavisi od ekonomije. Zato će moj fokus u narednom periodu biti usmeren na podsticanje saradnje između privrednika iz Podunavsko-braničevskog okruga i Hercegovine, kao i na proširenje saradnje u oblasti sporta i kulture.
T. Ćorović, foto i tekst Slobodna Hercegovina
