„Samoća umetniku nije odsustvo ljudi, već prostor u kojem najzad može da čuje sopstvenu misao“, objasnio je jednom Endi Vorhol. Više puta prilikom susreta sa učesnicima nedavne kolonije „Pokajnica 2026“ autoru sledećih redova iskrsavalo je pitanje: kako je moguće da od različitih individualista, a jasno je da su slikari najveći individualisti i „osobenjaci“ među svim stvaraocima, može se stvorititi toliko homogena grupa koja se od prvog dana boravka u Velikoj Plani družila i stvarala od buđenja do odlaska na počinak, šetala kroz suncokretna polja do Morave, priređivala „noćne simpozijume“ o umetnosti… Svi do jednog, bez obzira na generacijske i duboke stvaralačke razlike.
– Na likovnoj koloniji ljudi se okupljaju da bi stvarali zajedno, a ipak svako od njih radi u jednom sasvim ličnom svetu. Ovde u Velikoj Plani nije se dogodio samo susret osmoro ljudi i četkica, boja i platana, govori Miroslav Živković, bard gotovo svih likovnih kolonija na Balkanu, profesor na niškoj likovnoj akademiji.
– To je susret, često i sudar različitih senzibiliteta i energija, preplitanje inspiracija, vrše se neki na oko nevidljivi uticaji. Meni će ova kolonija ostati zauvek u sećanju zbog susreta sa poznanicima iz nekih davnašnjih kolonija kao što su kolege Stojan Đurić i Vlada Jočić, ali možda još više što su mi ovi mladi i pretalentovani slikari udahnuli neku svežu i čistu energiju, iskreno i neblazirano postavljali pitanja i izlagali ideje tokom tih noćnih „plenuma“.
Slike koje je profesor Živković darovao budućoj kolekciji kolonije „Pokajnica“ definitivno su neki njegov novi pogled na svet i to iz najveće blizine. U asocijativnim pejzažima oslikanim julskom paletom jasnih i jarkih boja svaki iole senzibilisan posmatrač prepoznaće pejzaže „Moravskih konaka“, gde se nalazio tzv. otvoreni atelje. Svaka boja koju je izabrao nosi radost života, kao i karakter, sećanje i ćutanje.
A koju snagu tišine i koju poruku nose njene skulptorske instalacije koje je zaveštala Velikoj Plani, govori priznata beogradska vajarka, Nataša Jovanović:
– Kao žena osećam se potpuno privilegovano u vajarskom svetu. Prolazila sam u radu kroz mnoge faze da bih sada sa umetničkom zrelošću dostigla sklad i nenadoknadivost pročišćene, čiste i svedene forme. Volim kada moje konceptualno vajarstvo nosi jasnu poruku. Vi sada vidite, dogodine će i vaša publika nadam se naslutiti, šta govori ova tabla sa dvadeset i tri glave konjića.
Konj je simbol snage i lepote koje je neko, poput ovog današnjeg modernog vremena „uramio“ i zatočio, ograničio slobodu. Ako izbrojite, videćete da gotovo svi konjići, simboli civilzacijske trke za slobodnim duhom, gledaju u istom pravcu, osim dva, čiji je položaj glave blago zakošen drugačije, što znači da postoji makar i bledunjava nada da se ne pokoravamo kolotečini. Druga instalacija se bavi mistikom broja sedam, neka to ostane enigma do sledećeg jula kada ćemo je prikazati na zvaničnoj izložbi u Velikoj Plani.
Njen suprug i kolega, Boban Jovanović, važi za velikog meštra velikih vajarskih formata. Ako se za jednog vajara može reći da je „portretista u tvrdim materijalima“ poput kamena i bronze, to je ovaj čovek kojem uspeva da oči Čučuk Stane blistaju pogledom zaljubljene žene, da Andrić grad naseli velikim spomenicima-skulpturama jednog Meše Selimovića, Ive Andrića i drugih velikana…U Velikoj Plani latio se kičice i naslikao pejzaž koji je nosio u sećanju sa puta u Knjaževac. Pripojio ga je svojoj vajarskoj instalaciji i ispao je to vrlo zanimljiv spoj.
– Zanimljivo je da nas je gotovo sve Velika Plana inspirisala da se izrazimo kroz pejzaž. Sa zadovoljstvom sam primao sugestije svojih kolega-slikara i zaista je tačno da je platno mesto susreta spoljašnjeg sveta i onoga što umetnik nosi u sebi. Izgleda da je moj prijatelj, mr Stojan Đurić, tačno znao šta radi, kada je okupio nas baš ovakve, generacijskog raspona od trideset godina, koji „rade“ na ovaj vaš fantastični domaći sok od maline i koji su stalno puni priče na sve moguće teme. Puno smo se šetali kroz vaše predele: Radovanjski lug, Koporin, priobalje Morave, požnjevena polja…Te šetnje su bile peripatetičke, kao u Aristotelovoj školi, učili smo jedni od drugih. Bili smo non-stop zajedno, svakoga je njegova umetnost vraćala njegovom, ličnom svetu. Prosto se osmog dana nismo mogli tako lako rastati: nastavili smo druženje još nekoliko sati, kod Nataše i mene na Dunavu i tu sabirali uspomene. Jedna od najlepših je na vas, naše domaćine, koji ste učinili da se osećamo besprekorno opušteno u svakom trenutku boravka u vašem gradu, – govori profesor Jovanović.
„Nežni duh kolonije“,inače doktorand likovnih studija, Ana Marković je ostala u svom habitusu, radila je mikrosvet određenih pejzaža. Ima nečeg istočnjačkog u njenom stvaralaštvu, valjda je do slikarske poetike.
– Zadržala sam svoju „zelenu fazu“ kako vi kažete, jer zelena boja je za mene inspiracija i vitalnost, snaga obnove života. Oduvek su mi u radu bitni detalji, otuda volim sitnu četku. Od ove godine posvećujem se floralnim motivima, na jednoj od slika koju poklanjam koloniji „Pokajnica“ cvet je glavni junak priče. Između moje velike sklonosti ka književnosti i ka slikanju, izgubile su police književnosti. Nekako je bezbednije biti slikar, iako su fantazije slikara i pisca slične. Platno mi je medijum koji prenosi moje osećaje, misli i težnje. Imala sam fazu silovitosti, kada sam se bavila stihijama vatre, jer sam osećala da moram da opominjem planetu. Svako moje delo nosi, često i nesvesno, duboku humanističku poruku. Šta me čeka značajno još u 2026? Samostalna izložba velikih formata u Somboru, dalji rad na doktorskim studijama…Samo, za mene je i boravak u vašim predelima bio velika stvar, veliki reset, jer smo se ostvarili kao vrlo homogena grupa ljudi, divno smo se slagali, družili, radili. Uživala sam, stvarno.
Pošto se razgovor sa umetnicima vodio poslednje večeri njihovog boravka na koloniji „Pokajnica 2026“, uz zvuke harmonike i miris dinje jer smo im priredili oproštajnu sedeljku, profesor beogradskog Fakulteta savremenih umetnosti, Vladimir Jočić, istakao je opozit kako je to bilo jedno veselo, a opet tužno veče.
– Harmonika i ove skadarlijske pesme su nas baš razgalile, ali smo nekako i sentimentalni, jer je boravak u Velikoj Plani tako brzo prošao, prosto proleteo. Svi su permanentno brinuli o nama, od vaših donatora kao što su Podrum „Radovanović“, restoran na Moravi, do domaćina smeštaja, organizatora programa „Voždovih dana“ do vas iz Centra za kulturu „Masuka“. Po atmosferi, duhu kolonije i uslovima za rad, a najviše po skladnom druženju, za mene je ovo jedna od najlepših kolonija na kojima sam boravio. Nemam često prilike da radim pejzaž i drago mi je da izbacim takvu jednu sliku u oku. Pejzaž me osvežava, jedan prizor iz šetnje do Morave sam preneo na platno: polje sa suncokretima, busenje trave, ali dominantni su uskomešani oblaci. To sam ja, dugo mi je opsesija dinamično kretanje što ljudskog tela, što prirode i prirodnih fenomena. Uporno istražujem ontološke kategorije kao što su vreme i pokret. Zato, kako vi kažete, moja platna podsećaju ja na film, na neku osmicu. Iza fizičkog pokreta koji predstavljam već dvadesetak godina krije se i kretanje duha, seriozno posmatranje mojih slika može vas dovesti do tog zaključka.
Da belina na platnu ima svoju semantiku, pokazao nam je mladi slikar na privremenom radu u Beogradu, Aleksandar Radičević.
– To je tišina u govoru, u poeziji koja me i te kako zanima. Moja bela boja daje prostora za misao, kako slikarevu, tako posmatračevu. Neke kolege u potezima moje četkice koji deluju kao akcenti u belini platna otkrivaju uticaj Kandinskog, ali, ne znam. To sam ja, to je moj svet koji me okružuje. Moja ruka radi u tišini, ali ono što nastaje na platnu govori glasnije od mnogih reči. Kažete da su boje nežne? Možda. Možda sam u nekoj zen fazi, možda sam u Velikoj Plani postao bar na kratko nežna, lirska duša…Šalim se. Ima mene u raznim fazama, u jarkim bojama, u mnogo boje na platnu.
Sa pretenzijom da stvarno ostane zauvek velika devojčica, Marija Radulović, koja je faze geometrije na platnima zamenila minuciouznim, a opet rasplinutim, treperavim pejzažima, davala je poseban ton našoj koloniji. „Mara“, kako su je kolege prozvale, pokazala se kao „devojka od hiljadu pitanja“, kao arsenal šarma, koja je ekipu predvodila u šetnjama na plus 40, ocenjivala vina kao neumoljivi enolog, a pritom o vinima nema pojma, za razliku od slikarstva kojim hrabro brodi minimum dvadeset godina.
– Uradila sam za Veliku Planu dva platna. Breze. Znate kako ja vidim pejzaže? Privuče me prizor, često koji svi mi gledamo, a onda izoštravam durbin u svom oku i snimim detalj koji zauzme celo platno. Tu su moje neobične vertikale, „kroz granje nebo“ što bi rekao ne sećam se koji književnik (Antonije Isaković, prim.a). Sudarim realizam, apstrakciju, boje, a rekla sam vam već da ja u boji postojim! Boja je moja svest, moje sećanje, moje ćutanje. Plava boja kroz moje breze je leto, a ovo titranje je moja treperava, čista duša…Mnogo mi je bilo lepo sa kolegama ovih osam dana, valjda to i slike pokazuju. Obilazili su nas zaposleni u restoranu i etno-selu i svi su zastajkivali pred brezama i smešili se, osećali mladi i srećni. To je priznanje.
Najmlađi učesnik ovogodišnje kolonije je Ognjen Mirković, akademski slikar iz Beograda, koji je u Veliku Planu došao, ispostavilo se, sa posebnom misijom. Doznavši neposredno pre kolonije da je Koporin počivalište despota Stefana Lazarevića, poneo je na poklon manastiru svoj trodimenzionalni rad sa despotovim likom i ornamentima njegove vladarske biografije.
– Oduvek sam posvećen nacionalnoj istoriji i nacionalnoj mitologiji. Posebno sam proučavao period vladavine Stefana Lazarevića, kojeg smatram jednim od najplemenitijih vladara, velikog zadužbinara i značajnog književnika. Ispunila mi se želja da svoj rad poklonim Koporinu, sve ima svoju „oru“, pravo vreme za sve, što bi rekli stari Grci. Kada sam dobio poziv da se pridružim slikarima u Velikoj Plani, pomislio sam, to je to, moj rad će dobiti svoju kuću. Velika Plana će definitivno po više stvari dobiti značajno mesto u mojoj biogrfiji. Za razliku od starijih kolega, meni je ovo tek treća kolonija i mogu slobodno reći, ostaće najlepša. Radio sam uz divne umetnike, naše značajne stvaraoce, oduševljen sam njihovim iskustvom koje je prožeto nekom neiscrpnom energijom. Mnogo toga sam dopunio u svojim saznanjima iz naših kreativnih razgovora. I ja sam izabrao pejzaž, ali iz posebnog ugla introspekcije, videće publika na izložbi: kroz prozor, kroz šupljinu drvene kućice u kojoj smo smešteni. Prepoznatljivi prizor iz „Moravskih konaka“. Već sam dogovorio još po koji dolazak u Veliku Planu, posetu Stojanovom ateljeu, ponovni dolazak u Koporin i Pokajnicu i još nekim lokalitetima. Mislim da ćemo svi doći i na otvoranje izložbe sa našim radovima idućeg leta, jer smo ovde nekako postali domaći, na pola Planjani.
